215 Под утицајем руског и аустријског неовизантинизма, али и све разгранатијих историографских истражи- вања, у српској архитектури седамдесетих година XIX века појавиле су се евокације византијског гради- тељства. Њихово стапање са наносима национал- них школа средњовековног неимарства, прилагођено савременим материјалима и начинима компоновања, проистицало је из некритичког поистовећивањa историјских традиција, предуго заступљеног и у нау- ци. Без обзира на теоријску недограђеност, угледања на византијске споменике су превладала у монументалној архитектури, при чему је култ цариградске Свете Со- фије кулминирао после Првог светског рата, када су осмишљавани објекти већих размера и распона кон- струкције. Кључне речи: Света Софија, Цариград, новија српска ар- хитектура, историцизам, традиција Under the influence of Russian and Austrian neo-Byzan- tinism, as well as increasingly extensive historiographic re- search, evocations of Byzantine architectural achievements appeared in Serbian architecture in the early 1870s. Their merging with the layers of the national schools of medi- eval masonry, adapted to the use of modern materials and methods of composition, stemmed from the uncritical iden- tification of these two historical traditions, a view that was also present in scholarship for far too long. Regardless of its theoretical underdevelopment, the emulation of Byzantine monuments became the dominant trend in monumental ar- chitecture, with the cult of Hagia Sophia in Constantinople culminating after World War I, a period when large-scale structures were designed. Key words: Hagia Sophia, Constantinople, newer Serbian ar- chitecture, historicism, tradition Увод Велелепни храм Свете Софије у Цариграду, који је цар Јустинијан подигао 527–532. године као мону- менталну катедралу империјалне престонице, веко- вима је представљао духовни и симболички центар источног хришћанства. Импозантном просторношћу, смелошћу конструкције и експресивном силуетом, инспирисао је генерације градитеља и наручилаца различитих вероисповести. 1 После пада Цариграда под турску власт и претварања у џамију (1453), његов значај je задуго опао све до појаве неовизантинизма у еклектичкој архитектури XIX века, 2 када се у склопу империјалних културних стратегија развио оријента- листички култ његове естетске супериорности. Нај- чешће опонашан у репрезентативним фрагментима, повратио је некадашњу парадигматичност, инспири- шући и пројектанте световних грађевина. Под утицајем руског и аустријског неовизан- тинизма, али и све разгранатијих историографских истраживања, тековине византијског градитељства су евоциране у српској архитектури од 1870. до 1918. године. Њихово стапање са наносима националнoг средњовековног неимарства, прилагођено савреме- ним материјалима и начинима компоновања, проис- текло је из некритичког поистовећивањa двеју исто- ријских традиција, предуго заступљеног и у науци. 3 Без обзира на теоријску недограђеност и концепциј- ску неусклађеност, угледања на византијске спомени- ке су превладала у монументалној архитектури, при чему је култ цариградске Свете Софије кулминирао после Првог светског рата, када су осмишљавани објекти већих размера и распона конструкције. Упркос приговорима модернистичке крити- ке да подстичу ретроградни анахронизам, визан- тијске евокације су се одржале у српском сакралном неимарству, преносећи се и на типове грађевина који у средњем веку нису постојали (пилони гвозде- них мостова, фабрике, масовне спомен-костурнице, национални„пантеони“ и музеји, парламенти, виле, општинске зграде, железничке станице, школе, из- ложбени павиљони, трговине, киосци, спортско-ре- кративни комплекси). Примарно оживљавана из кул- туролошких и верских побуда, потиснута византијска традиција је евоцирана и због уверења да подстиче 1 В. Кораћ, М. Шупут, Архитектура византијског света, Београд 1998, 39–50; R. S. Nelson, Hagia Sophia, 1850–1950. Holy Wisdom modern monument, Chicago 2004. 2 J. B. Bullen, Byzantium rediscovered, London – New York 2003; E. M. Kishkinova, Byzantine style in the architecture of orthodox countries. Second half of XIX – middle of XX century, European Journal of Science and Theology 10/6 (Iasi 2014) 267–280. 3 A. Ignjatović, U srpsko-vizantijskom kaleidoskopu. Arhitektu- ra, nacionalizam i imperijalna imaginacija 1878–1941, Beograd 2016, 95–121. Света Софија у Цариграду као узор српских архитеката новијег доба* Александар Ђ. Кадијевић** Филозофски факултет, Универзитет у Београду UDC 726.033.2(560.118 Sveta Sofija) 72.035.9:72.036](497.11) DOI: https://doi.org/10.2298/ZOG1943215K Оригиналан научни рад * Овај рад је настао као резултат истраживања у оквиру пројекта Национално и Европа. Српска уметност XX века (бр. 177013), који подржава Министарство просвете, науке и техно- лошког развоја Републике Србије. ** akadijev@f.bg.ac.rs